Search here!

rujan 2018

Zadnjih dana sam u aktivnoj potrazi za poslovnim prostorom i novim domom svog Angelsa. Kad sam shvatila da nema natrag i da je noga u dupe ponekad samo katapult za izlazak iz zone komfora, shvatila sam i da imam dva puta. Jedan je jadati se, sažaljevati sebe i tužno pitati – zašto baš meni? Drugi je, hrabriti se, osnažiti se, okružiti se vlastitom ljubavlju i ljubavlju drugih i veselo pitati – zašto baš meni?

Kao prvo, mislim da istovremeno ne postoje superžene i da je svaka žena superžena. Isto je i s mamama.Zašto volim ovaj portal i tekstove na njemu je upravo to – sve mi jesmo i nismo super. Sve imamo svoje svijetle i tamne trenutke, dobre i loše reakcije na dijete, muža, posao i život općenito i dobre i loše priče koje pričamo sebi. I zato nismo supermame ni superžene jer smo ljudi. Istovremeno, mogućnost da se izdigneš iz svoje muke koliko god bila velika ili mala daje ti pravo koristiti epitet super. Nadam se da se razumijemo. Ako ne, pročitajte opet, ima smisla.

U zadnje vrijeme prolazim kroz emocionalni tobogan jer sve što mi je nekako predstavljalo stabilnost u životu, razgibalo se i razbibalo, nestankom prostora u kojem sam provodila većinu svog života. Da, često sam tamo bila više nego doma, a često sam tamo i bježala od doma.

Prvi dan vrtića. Prvi dan druge godine vrtića. Dakle sve znam, bila, prošla, jasno mi je. Prestat će plakati čim ja zatvorim vrata, igrat će se, jest će bolje nego doma, i bit će sretan kad dođem. Totalno sam mirna i kul odradila sve pripremne faze, razgovaramo o tome već neko vrijeme i bila sam ono, totalna Supermama, spremila sam njega i sebe s mirnoćom. Ono, vau. Bravo ja.