49 deka lososa, kila neodgovornosti i kanta bezbrige.

  • JA: „Dobar dan molim vas dva komada lososa.“
  • P: „49 deka, dosta?“
  • JA: „Može.“
  • P: „OK, vi ste glavna i odgovorna.“
  • JA (s blagim očajem u glasu) „Uh nekad bi voljela da nisam.“

Otprilike tako tekao je moj jutarnji razgovor s tetom u ribarnici.

 Probudila sam se pod užasnim pritiskom, stvorenim samo od mog vlastitog uma, vrteći sve obaveze vezano uz posao, treninge, dijete, stan, i ostale sitnice s kojima se jedna prosječna žena bacaka svakog dana. Da da znam, ima i onih koje se ne bacakaju svaki dan sa svime time, ali one su ili u nekoj fazi kad su se stvari nekako posložile, ili su se bogato udale, ili imaju manje naporan mozak od mog. Ja se nekad bacakam.

Zadnje vrijeme bacakam se još i više nego inače. I ne, nisam standardna wannabe superžena koja ne zna delegirati i može sve sama, niti nisam od onih koji si ne daju vrijeme za sebe. Jednostavno je takva životna faza da sam se našla u moru svega, svega dobrog, ali i to dobro nas nekad umori. Zar ne?
Nitko ne može reći da mu djeca nisu radost i veselje, a opet nekad iscrpljuju. Ne možemo reći niti da posao koji voliš nije blagoslov a opet, nekad iscrpljuje. Ne možemo baš uvijek biti hepi junikorn mame / žene koje prde srčeka i sjaje. Nekad smo samo žene. Umorne i isrcpljene žene.

Najgluplja stvar u tome svemu je kad odlučimo da to nije okej. Kad mislimo da ova ili ona može više od nas, da je sposobnija, bolja ili jednostavno imaviše energije. Nije to ljubomora, to je samo zabijanje sebi noža u leđa i to kad si još više na podu. Netko može više, netko može manje. Nemamo svi istu umnu, emocionalnu i hormonalnu podlogu. I koliko god propovjedali sunce, šetnje, površni „self care“ i ostale priče o prepuštanju i opuštanju, dogodi se život. Nabaci neke izazove pred nas i čeka da se snađemo. Radi za nas, uvijek za nas, i uvijek je na kraju cilj nešto dobro, ali ponekad je to dobro za nas teško.  Možda nije za ženu pored tebe, ali za tebe jest. I to je ok.

Briga o sebi ne znači samo tople kupke, meditacije i ostale stvari koje spadaju pod tu kutijicu. Briga o sebi nekad znači i to da si priznamo, prihvatimo i dopustimo i očaj i jad i umor i tugu, ako je to trenutno stanje. Pri tome predlažem da ipak radiš koliko možeš i u takvom stanju jer ako staneš skroz na dulji period, svijet neće stati, pa ćeš kad se „vratiš“ zapravo imati još više brige i stresa na leđima.

Što me zapravo dovelo do još jedne krive interpretacije motivacijskih postova i slikica koje svi rado dijelimo na društvenim mrežama. Radi se o rečenici koja kaže nešto u smislu – „Start where you are, do what you can.„
To se u današnjem iskrivljenom svijetu pretvorilo u „ubi se od truda dok se ne iscijediš do krajnjih granica“.

E pa, drage moje, nije baš tako. Malim koracima možemo dostići visoke vrhove. Nekad napraviš jedan korak, nekad deset za redom, ali i puževi s vremenom, stignu kamo su se zaputili… Nije potrebno napraviti od života utrku na kratke staze, život je maraton. Nekad si slabija, nekad si jača. Nekad trčiš, nekad hodaš. Ali uvijek se kreći, pa makar i minimalno.

I tako, teta u ribarnici nema ni pojma što je sve pokrenula u meni. Najviše onaj osjećaj da bi danas voljela da imam devet godina, blagu prehladu zbog koje nisam u školi i mamu koja nije na poslu da mi skuha juhicu, pusti neki film i brine se o meni. E da.. Dan bez odgovornosti. Mljac.

Samo polako, kreći se polako...
Polako. Nekad je ok i puzati.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.