Ivka Armanda Todorović

Zašto neke mame kukaju (više od drugih)?

Zadnjih nekoliko tjedana osjećam kompletnu zasićenost svojom majčinskom ulogom. Šmrkavi nosevi, pokakane guzice, usisavač, krpa i kuhinja uzmaju puno previše od mojih 24 sata. Puno više nego ja to želim i puno više nego je meni to podnošljivo. Jedan dan sam stavila bebu u sigurno okruženje, sina montirala pred tv, zatvorila se u kupaonu i plakala. Totalni overload.

 

Pričala sam o tome prijateljici preko telefona. Iako me slušala, osjetila sam da ne razumije. Odnosno, prihvaća da je meni tako, suosjeća, ali ne razumije. Znam da je i ona imala teških dana dok su klinci bili mali, ali nisam sigurna je li se baš ovako osjećala kako se osjećam ja. Ponekad. Ma, budimo iskreni – često.

 

To me natjeralo na razmišljanje. Kako to da se neke žene, ma koliko majčinstvo bilo zahtjevno i za njih, s tim izazovom ipak malo lakše nose nego druge.

Što je to što čini razliku između mama koje su na rubu pucanja kad su mala djeca u pitanju i mama koje to nekako lakše prihvate.

Razlika između mene i njih. Ne mislim tu na one mame koje izgledaju kao da je kod njih uvijek sve po špagici jer u špagicu ne vjerujem. Nego mame koje nekako lakše urone u to prihvaćanje, u majčinsku ulogu i sve što ona nosi.

Što je toliko drugačije kod mene i njih?

 

U potrazi za odgovorom, došla sam do nečeg što se zove potreba za identitetom van svoje majčinske uloge. Tog identiteta se ja zasititi ne mogu. Nikad mi ga nije dosta. Mislim da neke mame imaju tu potrebnu u manjoj mjeri. Jednostavno im je okej biti većinski u ulozi mame. Uživaju vjerojatno i u drugim ulogama, ali ova im je prva. Meni nije.

 

Nadam se da ne moram objašnjavati da mi mame kojima ta uloga ” ne stoji” ništa manje ne volimo svoju djecu. Ja svoje klince naprosto obožavam. Osobito kad imam vremena za svoja druga obožavanja. A to za mene, kad su djeca jako mala, jednostavno nije dovoljno. Nema dovoljno vremena za to. I kad podbacim u tome da si stvorim vrijeme za svoje druge identitete podbacujem u svemu onome što želim dati svojoj djeci osim ljubavi.

Podbacujem u smirenosti, podbacujem u prisutnosti, potpuno podbacujem u igri. U ljubavi ne. Ali ovo drugo iz mene ne ide ako nisam provela dovoljno vremena van uloge majke. 

 

Ne mislim da sam zbog toga bolja mama, niti lošija mama. I neprekidno radim i dalje na prihvaćanju sebe kao takve. Trudim se ne uspoređivati se s nikime. Kad plačem u kupaoni, trudim se ne smatrati se slabom jer nisam. Dug je bio put do toga i dug je put još uvijek predamnom.

 

Što zapravo znači to za mene? Da nisam mama kakva bi trebala biti? Ne. Jesam. Takva sam kakva bi trebala biti svojoj djeci. I bude tu i krivnje, i grižnje savjesti i konstantnog osjećaja da im ne dajem dovoljno. I sve to nestane kad utrpam vrijeme za sebe. Što god to bilo jer kod mene…toga ima mnogo.

Zanima me strašno puno stvari. Uživam u velikom broju aktivnosti. Obožavam čitati, dugo razgovarati o teškim i dubokim temama, plesati, raditi svoj posao. Uživam u pisanju, u snimanju, potpuno se predajem vježbanju, rolanju. Volim druženja daleko od Zagreba, hranu, restorane putovanja. Tišinu prirode, plivanje u moru, rafting, lutanja. I sve to sad mogu u jako ograničenom obimu. I tako će biti još neko vrijeme.
I svega toga mi je premalo. A previše šmrkavih noseva, smrdljivih pelena i vremena u kuhinji. Nekad mi se čini da su mi ruke srasle s usisavačem i krpom. I navečer na kraju dana samo padnem u san. Fak. Ne volim to. Obožavam svoju djecu al ne volim ovo.

 

I zato stvarno mrzim kad mi netko izgovara one floskule od kojih bi nama mamama sa snažnim drugim identitetima kao trebalo biti lakše. Neke od tih rečenica su dolje.

 

Uživaj, brzo odrastu. 

No shit sherlock. Znam. I uživam u njihovim osmijesima, pitanjima, slatkim guzama i zagrljajima. Ne uživam u tome što to obuzima 90 posto mog života, uma i tijela.

 

Sva sreća da su zdravi. Budi zahvalna.

Zahvalna sam Vlasta. A da li to znači da nemam pravo ni na jednu drugu emociju? Nisam jednodimenzionalna Vlasto. Imam više slojeva.

 

Neki ljudi ne mogu imati djecu. A ti se žališ na svoju.

Yap. Neki ljudi nemaju krov nad glavom, neki su bolesni, neki gladuju. Rado bih da mogu maknuti sve muke od njih. Mrzim kad netko pati. Ali i dalje mi je nekad teško s mojim malim problemima. Vlasta, sigurna sam da je i tebi nekad tako.

 

Zašto si onda imala djecu? 

Zašto bilo tko ima djecu? Ne znam. Valjda zbog te ljubavi, potrebe da stvoriš male ljude. Možda zbog prokreacije. Instinkta. Želje da se i tako ostvariš? Iskreno  ne znam. Nije mi žao što sam ih rodila. Žao mi je što nekad nemam vremena ili volje ili snage i za druge stvari koje volim.

 

Mala djeca mala briga, velika djeca velika briga.

Možda, moguće. Javit ću ti kad narastu.

 

Do tad, snalazim se kako znam. Pobjegnem kad god mogu. Veselim se malo većoj samostalnosti. Njihovoj i svojoj. I ponekad se zatvorim u kupaonu i plačem za svim onim što još želim biti, raditi, postići, a trenutno ne mogu.

 

Zato mama, ako uživaš u svojoj majčinskoj ulozi i ona ti je glavna i najbitnija, rokaj. Uživaj. To je okej.

 

I zato mama, ako često ne uživaš u toj ulozi, a ne možeš iz kože van jer to je tako kako jest dok su djeca bebe, sasvim si okej. Izjadaj se. Pobjegni kad možeš. Plači u kupaoni. Nisi slaba zbog toga. Nisi papak. Nisi loša mama. Samo si čovjek.